ODLOMCI  IZ  ROMANA "HEADHUNTERS"

   

Odlomak iz romana broj 1.

 

"Spa centar Jolly nalazio se u starom delu centra grada, na obroncima uzvisine sa koje se pružao pogled na reku Savu. Nije bio veliki, ni naročito luksuzan, osim bara na poslednjem spratu, ali je stekao reputaciju zbog dve stvari: prva je pouzdanost prostorija koje nisu prisluškivane jer je vlasnik bio večiti deo bezbednosnih sistema, tako da su svi „posebni“ razgovori mogli opušteno da se vode u njegovom baru, a druga to što se hotelski smeštaj istog vlasnika nalazio u zgradi tik do spa centra, to jest u starinskoj kući sa pet potpuno opremljenih apartmana za jednodnevno iznajmljivanje. Time je maksimalna diskrecija bila zagarantovana: gosti nisu mogli ni sa kim da se sretnu, čak ni sa osobljem. Postojala je strogo utvrđena satnica iznajmljivanja apartmana, koje su, u ime svojih klijenata, rezervisali i plaćali lični sekretari. Naravno, svi gosti pripadali su takozvanom VIP krugu i bili su ličnosti iz sveta biznisa, politike, estrade, sporta, pa i kulture. U ceo objekat ulazilo se uz magnetnu karticu, a gosti koji su, poput Filipa i Mine, tu dolazili na poziv morali su biti prethodno provereni. Provere su bile detaljne, ali prilično brze, upravo zbog pozicije koju je vlasnik uživao u bezbednosnim strukturama. 

            Nakon što su Filip i Mina stigli u spa centar Jolly, u malenom holu kojim je dominirala venecijanska crvena boja, za koju se činilo da je maltene prosuta po zidovima, plafonu, itisonu i stilskom nameštaju, sačekala ih je sredovečna hostesa koja je potpuno odudarala od reputacije tog mesta. Njena seda kosa imala je preliv čudne boje, nalik svojevremeno veoma modernom ehotonu, a na sebi je imala uredan teget kostim sa suknjom dužine do pola lista i cipele poput borosana. Nakit nije nosila, čak ni burmu ili lančić oko vrata. Gospođa je ljubazno primila hedhanterski dvojac, zabeležila njihove podatke i povela ih do lifta kojim su se uputili ka suterenu. Dok su se spuštali, ona je koncentrisano gledala u neku zamišljenu ili pak postojeću tačku ispred sebe, sve do trenutka kada su se vrata otvorila. Tada je ispružila šaku pokazujući im da mogu da izađu, propustila ih, a onda sitnim koracima optrčala oko njih, prestigla ih i nastavila da hoda ispred kao kakav predvodnik. Prostorija boje vanile od poda do plafona delovala je impresivno. Na podu je bio veliki persijski tepih, po sredini veoma svetao, a po ivicama širine od oko petnaestak santimetara boje konjaka. 

– Vi sada možete nastaviti pravo, ne obazirite se na mene – rekla je, i umesto da put do ulaza u svlačionice pređe pravolinijski, ona je hodala nogu pred nogu po ivici luksuznog tepiha, kako svojim cipelama ne bi uprljala belinu u središtu.

Kada je shvatila poentu gospođinog koračanja zaobilaznom linijom, Mina nije izdržala pa joj se oteo glasni uzdah kojim je sprečila prasak smeha. Filip je ostao miran i nije reagovao. Gospođa se okrenula ka Mini, na tren zastala, a zatim prišla ormanu i iz njega izvadila dva bademantila, par frotirskih papuča i peškire, iskrivila usne u ljubaznu grimasu, okrenula se i pošla nazad ka liftu istim putem koji je vodio ivicama persijskog tepiha i korakom nalik klovnovskom hodu po cirkuskoj žici.

– Samo mirno, molim te – Filip je, kao da ima neku čudnu tremu, upozorio Minu da se ne nasmeje, i ušao u mušku svlačionicu.

            Iako sauna i parno kupatilo nisu bili podeljeni na muški i ženski deo, svlačionice jesu. Zvuk kapljica koje se curile iz nedovoljno zatvorenih česmi mešao se sa prigušenom meditativnom muzikom. Kroz muški deo prostorije šljapkalo je nekoliko bosih, dlakavih nogu. Zadihani muškarci u bademantilima i s peškirima prebačenim preko glave pristizali su iz saune. Ispod frotira virile su im samo orošene brade i crveni nosevi. Filip se trudio da po nečemu prepozna čoveka zbog koga je došao, ali pošto su svi bili slične građe i godina, rešio je da upita glasno:

– Šukulja, jesi li tu? 

Tišinu u svlačionici i dalje je remetilo samo šljapkanje stopala, muzika za meditaciju i kapi iz česme, ali na Filipov poziv niko se nije odazivao. Međutim, iza zatvorenih vrata jednog od toaleta začuo se glas:

– Otišao je pre pet minuta. Rekao mi je da ćeš doći. Sačekaj me u parnom, dolazim.

            Na drugom kraju hodnika, u ženskoj svlačionici, vladala je življa atmosfera. Četiri-pet bakica šetkalo se potpuno golišavo po prostoriji. Nosile su samo gumene plivačke kapice i naočare za plivanje rastegnute preko čela. Kada je Mina izašla iza paravana za presvlačenje, u jednodelnom teget kupaćem kostimu, sve bakute su okrenule glavu ka njoj i dobro je odmerile, a jedna, sa plavom gumenom kapicom, obratila joj se:

– Uh, baš ste zgodni! Nisam vas ranije viđala ovde, mada nas naši muževi dovode samo utorkom, ne znamo mi šta se dešava ostalim danima, ni ovde, a ni tamo u susednoj zgradi – nasmejala se cinično. – Ali ako ste se uputili ka bazenu, bolje bi vam bilo da sačekate bar jedan sat jer je bazen u obliku trake, petnaest metara sa dva i po, a nas četiri već čekamo red. I skupite tu kosu ispod kapice, vidite, ovako, kao mi. Zbog dlaka, znate, a i ta vaša blajhana kosa može pozeleneti od hlora, to vam dobronamerno savetujem.

Mina je bila izrazito zgodna mlada žena prirodno plave kose, vitke figure, pravilnih nogu i jedrih grudi koje su prkosile kostimu za kupanje koji ih je stezao i pritiskao. Bila je visoka, mada ne preterano, ali je sada, okružena tim bakicama džepnog formata, izgledala kao košarkašica.

– Budite bez brige, ja idem u parno kupatilo, ne idem na bazen.

– Odlično, pozdravite mog muža! Lako ćete ga prepoznati, on je tamo najstariji a i najdeblji! – zakikotala se gospođa sa plavom kapicom. – Osim ako Matori ne dobije srčani udar kad vidi vaše dupence i naprćene bradavice!

Sada su sve počele da se kikoću a gole grudi i stomaci su im se tresli poput pihtija. Kada je čula reč Matori, Mina se okrenula ka gospođi koja joj se obratila i bolje je osmotrila. Zatim je uzela svoj peškir i izašla.

Kroz staklene zidove parnog kupatila nazirala su se dva tela. Kada je otvorila vrata, Minu je zapahnuo težak oblak vodene pare. Povukla se unazad, odložila peškir na drvenu policu, duboko udahnula i zakoračila unutra. Prvi šok od mešavine vreline i vlage nije joj prijao. Od dva tela koja su se nazirala iz te neobične magle prepoznala je samo Filipovo. Drugo telo bilo je prilično gojazno i mlohavo. U trenutku se zanela od vrtoglavice i zateturala, a ruka gojaznog čoveka pridržala ju je da ne padne. Kada se pribrala, zapazila je jasnije i glavu starijeg gospodina kome se plava gumena kapica za plivanje skupila na temenu, formirajući preko ćele papski zucchetto.

– Žena vas je pozdravila. Pogrešila je samo u proceni kome će pozliti od nas dvoje – nasmešila se i zahvalila na pomoći. – Inače, prepoznala sam vas po plavoj kapici.

– Mina, da te upoznam, ovo je… – Filip je džentlmenski krenuo da ustane.

– Znam ko je gospodin, ja sam Mina Poleto, drago mi je – pružila mu je ruku i damski je stegla.

Matori, kako su ga svi zvali, uzdržano ju je pogledao i nastavio tamo gde je stao pre nego što se Mina pojavila:

– Februar je bio mesec posvećen očišćenju, pa je tako u starom Rimu, na primer, bio poslednji mesec u godini i u njemu su se vršila žrtvoprinošenja za očišćenje od grehova.

Osetivši kako je kupaći kostim usled visoke vlažnosti sve više steže, Mina se uhvatila za grudnu kost i pokušala da udahne. Nakon rečenice koju je Matori izgovorio činilo joj se kao da su se svi zajedno nalazili... nije mogla da se opredeli, da li u raju ili u paklu, jer je para čas ličila na dim u Hadu, a čas na nebeske oblake.

– Zna li se gde je Veseli? – upitao je Filip tiho.

– Pitaj svog oca, ne trebam ti ja za to. Ja sa tim frajerom nikad nisam dobro stajao.

– Nisam ni pitao kako stojite sa njim, to je vaša stvar, već da li znate gde je – napravio je pauzu, pa nastavio: – Za tu informaciju mogu da vam dam neke druge koje bi vas zanimale, a tiču se Turske. Imamo odličan kontakt u vrhu. Reći ću samo inicijale H. E. K.

Matori je ćutao, a niz obraze su mu se slivale kapi znoja.

– Ne. Ne znam. Kažem ti, pitaj oca.

– Obren odavno nije sa njim u kontaktu.

– To ti misliš, sine. 

Filip ga je iznenađeno pogledao i duboko mu se zagledao u oči. 

Matori, odnosno Živadin Stropalov, bio je dugogodišnji direktor jednog od najvećih uvozno-izvoznih preduzeća u SFRJ koje se zvalo 25. maj. Nakon pada jednopartijskog sistema, raspada zemlje, ratova na exYu prostoru i raznih embarga, Matori je napustio preduzeće i osnovao svoju privatnu kompaniju u Rusiji, a od 25. maja uzeo najbolje ljude sa dobrim vezama i izglednim građevinskim poslovima. Kako nije imao, niti sada ima, građevinsku operativu, kad god bi dobio veliki posao angažovao bi neku srpsku firmu sa potrebnim kapacitetima, ali i u finansijskim problemima, da izvrši kompletnu gradnju. Tako je, ako je posao bio vredan, recimo, 50 miliona dolara, srpskoj firmi za celu gradnju išlo 30 miliona, a njemu je ostajala čista dobit, bez rizika, od 20 miliona. Inače, Živadin Stropalov bio je i dugogodišnji „slobodni zidar“, s porodičnom masonskom tradicijom jer mu je pradeda bio jedan od najmlađih članova prve srpske lože „Svetlost Balkana“, formirane davne 1876. godine, pod zaštitom Velikog Orijenta Italije. Filipu je bilo potpuno jasno zašto Matori i Veseli nisu bili u dobrim odnosima, ali je svakako bio siguran da ovaj zna Veselinovićevo kretanje, iako se on povukao u ilegalu. Ipak, mučilo ga je to što je Matori rekao da je Obren možda još u kontaktu sa Veselim.

– Izvinite što ću se umešati jednom malom digresijom, pošto ste me asocirali pominjanjem tih porodičnih odnosa na relaciji otac–sin. Upravo sam se setila da vi i ja, gospodine, imamo nešto zajedničko u porodičnoj tradiciji. Samo ću pomenuti da je jedan od mojih direktnih predaka bio neizmerno nesrećan kada je usled Timočke bune i političkih previranja 1883. godine uspavana „Svetlost Balkana“. Ako znate na šta mislim? – Mina je pogledala pravo u oči Matorog, koga je u trenutku oblio hladan znoj uprkos sparini. – Moje poreklo po ocu je italijansko, a pomenutu tradiciju i dalje neguje naša muška linija.

– Sačekajte me gore u baru kada završite. Oboje – rekao je Matori i izašao iz parnog kupatila blago šepajući."

 

 

 

 

Odlomak iz romana broj 2.

 

"U zastakljenoj bašti kafića koji je šarmom podsećao na pariski Cafe de Flore, sedela je Mina. Gust raspored stolova opredelio je da u ćošku zauzme čak tri okrugla stočića i time obezbedi sebi intimniji kutak. Po tavanici i duž stubova pružala se bujna, dobro razgranata biljka dugih vreža, obasuta purpornocrvenim cvetovima i tamnozelenim listovima. Prilično iznurena i očajna zbog proteklih dana, Mina je tupo zurila u sliku okačenu na zidu. Na platnu je bio prikazan pejzaž buđenja proleća sa devojkom eterične lepote koja je sedela na tepihu od mahovine, okružena poljskim cvećem, jagorčevinom, ljutićima i kaćunima, i mladićem u svilenkastoj košulji i grubim suknenim pantalonama koji se trkao sa rasnim konjem bledozelene grive. Ovaj uzbudljivi prizor vraćao joj je slike iz perioda devojaštva kada je često odlazila u posete tetki koja je živela sama u kući na Fruškoj gori.

Tetka Gabajka se nikada nije udavala. Bila je zaljubljena u umetnost i divila se, kako ih je sama nazivala, razbarušenim pesničkim talentima koji su plavili prostranstva poezije. Počevši od osamdesetih godina, svakog četvrtka u predvečerje okupljala je u potkrovlju svoje kuće disidente i mlade buntovne intelektualce koji bi do duboko u noć vodili filozofsko-pesničke rasprave. Od trenutka kada je Mina napunila petnaest godina tetka joj je dozvoljavala da prisustvuje tim seansama. Odškrinula joj je vrata i poželela dobrodošlicu u čudesni svet ljudi koji misle svojom glavom, što je posebno isticala i smatrala bitnim. Tokom celog leta svakodnevno je u živopisnoj bašti punoj nabujalog raznobojnog bilja organizovala javna čitanja poezije i proze, koncerte i performanse u kojima su i same učestvovale. Sećala se 26. juna 1989. godine kada su svi sedeli u Gabajkinoj bašti i slavili njen pedeseti rođendan. Tog istog dana na oglasnoj tabli fakulteta u Milanu na spisku onih koji su upisali studije menadžmenta stajalo je i Minino ime. I tako, dok je zvuk violončela preskakao ogradu kuće osvajajući obronke Fruške gore, sasvim mlad i veoma nadaren poeta Isidor Glovacki recitovao je svoju poklon-poeziju sedeći na trešnjinom drvetu: 

 

Dok proleće puca rafalnom paljbom 

izludelih latica trešnjinog cveta, 

ti vapiš da uđem u razjapljeni tunel i u njemu nestanem sam. 

Krta su ti sećanja. 

Lomne su ti vijuge u mozgu. 

Savila si se do same zemlje 

i kopaš kanal za urovljavanje duša. 

Violončelo te mami više no meka viola

zbog šiljastog mu klina u podnožju trupa.

Ef ključ je – bas ključ. 

Bas ključ je... 

 

Mina je još uvek znala napamet celu pesmu, ali mladi Glovacki tada očito nije znao da su trešnjine grane bile još krtije od sećanja koje je pominjao u svojim stihovima, te se pred kraj strofe stropoštao na travnjak sa sve granom na kojoj je sedeo. Setila se i da je Igor Manić, slikar uzavrelog temperamenta, tada hitro uzviknuo: „Zapamtimo ovaj pad Isidora Glovackog, jer će to biti jedini pad u biografiji ovog momka! U čast travnjaka koji ga je spremno dočekao, predlažem da zapalimo malo travice i opustimo se!“ Čim je to izgovorio, gomila se radoznalo uzvrpoljila. Neko je tražio rizle, neko šibice... Znalo se ko ima najbolji kanabis. Jače droge kod Gabajke nisu imale prolaz, iako je bilo onih koji su priželjkivali da makar probaju popularnog „avganistanca“. 

Tetka Gabajka je umela da spoji nespojivo: radost života kojom je zračio vrt sa pogledom na nepreglednu ravnicu i nagoveštaje apokaliptičnog sloma Jugoslavije i izgubljenosti kojima su odisali eseji mladih intelektualaca. U tom svojevrsnom rajskom dnu većina je verovala da će se uskoro kolektivno naći na deponiji sveta i ideja ukoliko jasnije ne iskažu revolt. Ubrzo zatim, svoj bunt su i iskazali učešćem u mnogobrojnim demonstracijama tokom devedesetih godina. Ali Mina je tada završavala studije u Italiji i ulazila u svet visokog biznisa, ostavljajući za sobom dešavanja u Srbiji i devojačku nevinost izgubljenu na peščanoj rečnoj plaži tokom Ivanjske noći još 1987. godine.

To neobično julsko veče s kraja osamdesetih, Mina je započela u slikarskom ateljeu Igora Manića na Petrovaradinu, sa venčićem poljskog cveća oko glave, romantičnom haljinicom floralnog printa i sandalicama vezanim oko zglobova. Tada tridesetpetogodišnji Manić, sledbenik talasa slobodnog, sočnog slikarstva nove gestualnosti u kojoj je sve bilo dozvoljeno a slike izlazile iz ramova, javnosti je bio nepoznat. Međutim, njegove reljefne slike dosta su dobro prolazile u Francuskoj i Italiji jer su u internim krugovima prodavane bez potpisa, sa mogućnošću kupca da se sam predstavi kao autor ukoliko to poželi. Naravno, ne tako mali broj imućnih naslednika velikih bogatstava je to želeo. Moguće je da su neke od tih slika bile sastavni deo udvaračkih pohoda mlađanih ljubavnika, a izazovna igra optimističnih boja i provokativnost izraza nudili su sliku života kakvu su devojke na meti osvajača priželjkivale. Uglavnom, Igora Manića ti razlozi nisu zanimali. Za razliku od buntovne intelektualne mladosti iz Gabajkine bašte, koja maltene nije imala od čega da živi, on je i uživao stvarajući, i živeo odlično od toga, i učestvovao aktivno u društveno-političkom buntu. 

Dakle, mesec dana pre svog šesnaestog rođendana, Mina je prihvatila Igorov poziv da mu bude model i pozira prilikom izrade reljefnih delova za jednu naručenu sliku. U pitanju je bila slika devojke i njenog čednog tela obasjanog mesečevom svetlošću. Zamisao da ispupčeni delovi na platnu budu devojčine jedre grudi, napupele usne, prćast nos i oblo rame, dopala se Mini, te se radoznalo uputila u njegov atelje. Kako je veče odmicalo tako se broj stvari na Mininom telu smanjivao. Prvo joj je spao venčić s glave, potom jedna bretela sa ramena a zatim su se razvezali i gajtančići na sandalicama. Njena mekana, nežna stopala, sa lančićem oko članka i nenalakiranim noktima, odbacila su sandale daleko od sebe i ona je bosonoga istrčala na kaldrmu isped ateljea. Igor je u toj vreloj noći na sebi imao samo svetle radničke farmerke na tregere sa jednom nogavicom podvijenom skoro do kolena i maramu zavezanu oko čela. Bio je umazan jarkim bojama po obrazima, vratu i mišicama, i pevušio neku pesmu Berija Vajta koja se čula sa zvučnika. Pratio je pogledom Minu koja se vrtela ukrug, nesvesno ga, ili pak svesno, zavodeći haljinicom koja je odskakivala s njene guze otkrivajući čipkane gaćice obrubljene lepršavim karnerićima. Ona se potom u punom zamahu zatrčala niz ulicu sa rukama podignutim visoko iznad glave i uzbuđeno uzvikivala: „Moje ime je Minaaaa Poleeetooo! Ja leeetiiim!“ Igor se osmehivao gledajući kako devojčurak izrazite ženske čulnosti pokušava da se otkrije i potpuno oslobodi. Prišao je svom motoru Harley Davidson XR 1000 Sportster, kasnije osnovi za preradu takmičarskih modela namenjenih Dirt Track trkama, seo na njega i uz jaku škripu kočnica stigao do Mine. U punoj brzini jednom rukom ju je zgrabio oko struka i podigao, posadivši je na sic ispred sebe kao na kakvo konjsko sedlo, dodao gas i otutnjao niz ulicu. Mina je vrištala od zadovoljstva osećajući neutoljivu glad za životom. Kosa joj je letela na sve strane obmotavajući pramenove oko Igorovog vrata i preplanulih ramena. Kroz glavu su joj prolazile priče koje joj je tokom večeri pripovedao o svom omiljenom piscu Henriju Mileru i njegovoj perverznoj muzi Anais Nin. Smatrao je da i Mina, poput Nin, nosi u sebi stalnu potrebu za večitim pokretom, vatrenim odnosima i eksperimentisanjem, i da bi, da nije istraživač u duši, mogla biti jednog dana nekome suštinski verna supruga. Smejao se kada mu je na to Mina rekla isto ono što je i Nin svojevremeno zapisala u svom dnevniku: „Želim da budem svet za sebe… Osećam da mogu igrati razne životne uloge!“

Kada su se spustili motorom do obale reke, Mina je podigla haljinicu i skinula je preko glave, otkrivajući postepeno svoje glatke butine, gaćice sa sitnim karnerima, prpošni pupak na belom stomačiću i napupele grudi zanosne jedrine. Zakovitlala je haljinu, kao kakav kauboj laso, i nabacila je pravo na Igorovo lice, rešena da u Ivanjskoj noći okonča svoj devičanski period seksualnih snoviđenja. Kada je osetio da u ovoj igri Mina preuzima ulogu lovca, oslobodio je svoj nagon, do tada potisnut njenim maloletstvom, i otpustio kočnice. Od tog trenutka želeo je da proba sve sa njom. Želeo je da je uputi u svakojake cenzurisane čari raskošne životne ponude, jer je ona i duhom i telom bila spremna na to. Upijala je svaku njegovu reč, svaki njegov pokret, pogled, dodir... Osećao je koliko je bila ushićena što upoznaje nepoznato i što je to nepoznato zašlo duboko u nju. Nije je ispuštao iz naručja, utiskivao je svoje debele usne na svaki delić njenog vatrenog tela, sisao i isisavao nepresušni izvor njene neobuzdane mladosti. Negde u zoru, kada su peščane rečne dine obasjali sunčevi zraci, iz njegovog grla oteo se krik: „Minaaa Maniiiiiić! Ti si mojaaaaa!“ Ona je ležala na leđima potpuno gola, sa rumenim međunožjem i razmazanim kapljicama krvi po butinama, i osmehnuta mirno izgovorila: „Ja nisam Mina Manić. Ja sam Mina Poleto i ne pripadam nikome do sebi.“

Kroz život su je stalno pratila sećanja iz tetkine kuće u kojoj se osećala snaga intelektualne mladosti koja ju je toliko privlačila i koja je sa sobom nosila provokativni dah erotike. „Erotika je ono duhovno što se događa u čovekovoj psihi“, ponavljala joj je tetka Gabajka, svako veče pred ponoć. Niko nije znao koliko se tetka, zapravo, plašila da će večno ostati sama. Pred kraj života ona je Mini napisala: „Zapamti, molim te, mila moja, nemoj neprekidno da dokazuješ da sve možeš sama jer ćeš onda zasigurno to i ostati.“ Mina se poslednjih godina sve češće pitala da li je njena Gabajka, dok je umirala, imala osećaj da umire usamljena ili su svi iz „vrta“ bili dovoljni da joj kroz život zamene i decu i muža i ljubav. Nakon tetkine iznenadne smrti Mina je osetila neku čudnu promaju u grudima. Istu tu promaju osetila je i nekoliko godina kasnije kada su joj poginuli roditelji. 

Telefon na stolu je zazvonio i vratio je u sadašnjost. Javila se tihim, prozuklim glasom:

– Reci, Urke, jesi li doputovao najzad?… Slušaj, posao kod tebe u firmi moram da zaključim za Ristovića kako znam i umem, a znam i umem... Molim?... Ali Ristović ima najbolje reference od svih intervjuisanih, tako da nemoj sad ti da me kočiš neproverenim informacijama… Ma, kakav Žarko?! Željko Ristović!... Znam čoveče, ali ta razlika u imenu je ovog mog mogla da košta posla... Eh, a ko mene pita šta mi se dešava i da li sam umorna ili zamišljena? – uhvatila se za koren nosa i zatim protrljala prstima očne jabučice. – Riknjavam ovih dana, ali ne dozvoljavam sebi da mi se dešavaju gluposti koje mogu da mi ugroze posao.

Napravila je samoironični izraz na licu koji se odnosio na rečenicu koju je upravo izgovorila.

– Dakle, da računam da smo se dogovorili? Glasaćeš za njegovo primanje i onda je to – to?!… Odlično, Urke! Čujemo se. Računaj na mene! – huknula je zadovoljno, ali odmah zatim i umorno zarila lice u šake nalaktivši se na sto.

            Neko je napolju glasno kinuo. Pogledala je kroz prozor i ugledala na ulici sekretaricu Marijanu kako sva kijavičava tumara ulicom vukući veliku torbu na leđima. Nagla se bliže ka staklu i zakucala na njega nekoliko puta dok je Marijana nije primetila. Mina joj je pokazala rukom da uđe, a Marijana se osmehnula, brzo dogegala do kafića i ušla unutra.

– Šta radiš napolju? Kiša je padala ceo dan! Zašto nisi kod kuće? Sedi.

Prilično otečena u licu, Marijana je spustila tešku torbetinu na pod i bukvalno se strovalila u stolicu. U prvi mah nije bilo jasno da li je otekla od alergije ili je bila uplakana. Mina je doviknula konobarici:

– Molim te, donesi ovde jedan čaj! 

Gledala je u Marijanino podbulo lice i brižno je upitala: 

– Šta se desilo?

Marijana je iskrivila usta u bolnu, očajničku grimasu, a suze su joj potekle niz obraze.

– Ostavio me je dečko jutros... Nemam gde… 

Mina je zažmurila a kapci su joj izgledali kao da su zalemljeni. Činilo se kao da je zaspala u trenu i sanjala neki jako ružan san. Marijana ju je gledala bespomoćno i zabrinuto, a onda prošaputala:

– Mina, šta da radim? "